... osećam se kao da sam i dalje u srednjoj školi. Visoka i čudna. Neiskusna, puna pitanja i odgovora. Kao da imam natpis "GLUPO DETE" ispisano na velikom listu papira zakačenom na mojoj majici. Kao da stojim u magli oblačnog sveta dok ljudi prolaze pored mene u paničnoj žurbi. Gde li je proletelo vreme? Gde li su se dele ljubav i strast? Osećanje da pripadam negde koje sam imala dok sam odrastala? Osećam se kao da me je prolaznost napala u najčudnije vreme. Čelični prsti stiska oko mog vrata. Dugo već ne mogu da shvatim da li se odupirem, borim, ili tiho stojim, ignorišući pokušaje da se istisne moja nada zajedno sa mojim poslednjim dahom. Kada pritisak na moj puls postane toliko bolan, ja sednem i obećavam samoj sebi da ću prihvatati življe sve buduće radosti. Obećavam da neću izdati nadu i ljubav. Kao večna jutarnja svetlost teram sebe da svaki dan raspolažem sa maksimumom radosti koju imam snage da sakupim. Obećavam da neću više dozvoliti da mi sve divne stvari iskliznu iz pogleda pre nego što ih moja misao uopšte opazi